Lokalne teme i svakodnevni problemi građana rijetko dolaze na red u konvencionalnim medijima, a kad dođu, budu pretrčane, pa na taj način stvaraju apatiju.

To, u razgovoru za Magazin za mlade “Ekipa”, ocjenjuje glavni i odgovorni urednik portala Glas Zabjela Vladan Đurišić. Portal Glas Zabjela jedan je od rijetkih sublokalnih medija u Crnoj Gori, specifičnog stila naslonjen na subkulturu najmnogoljudnijeg podgoričkog naselja. Osim temama koje opterećuju Zabjelo, ali i druge mjesne zajednice, poput saobraćajnih gužvi, nedostatka parkinga, Đurišić se bavio i problemima bolesti zavisnosti, porodičnog nasilja, beskućništva…

„Pa definitivno te takozvane manje teme ili lokalne teme i svakodnevni problemi građana ne dolaze na red. Ili dolaze, ali se pretrčavaju. I onda, svakodnevno se pretrčavaju, što doprinosi zamoru“, ocjenjuje sagovornik.

Kako dodaje, kod građana to dovodi do apatije i rezigniranosti.

“Kao da nema šanse da se više promijeni jer se priča na isti način – plitko i bez velikih promjena, što guši publiku“, objašnjava.

Đurišić podsjeća da informativne emisije daju bitne informacije, ali samo kad ljudi svakodnevno gledaju dnevnike za šta „treba imati kondicije“.

„Mlađe generacije to ne rade, više se ne može ni popratiti sve po portalima što se sve objavljuje na dnevnom nivou.  Kad su u pitanju te neke teme, otpad, parking i sl. To je isto vezano za kulturu ponašanja ljudi i zato je bitno pristupiti tim temama. Ako želi čovjek stvarno da proizvede bar neki drugačiji rezultat, bar neki drugačiji misao i proces, kod publike mora i sam da ima drugačiji malo pristup“, smatra sagovornik biltena.

On konstatuje da se, kroz Glas Zabjela, dok je imao širu redakciju i kroz dokumentarni serijal Forum Republicum, uvijek trudio da to bude drugačije – da je opet na neki način “malo tvrđe, ponekad i da bude satirično”.

Đurišić navodi da lokalne i sublokalne teme, “dođu na red jednom godišnje ili jednom u pola godine”, te da ih veći mediji samo “prelete” i prelaze na  sljedeću “nacionalno-aktuelnu dnevno-političku aktuelnu stvar”.

“Upravo te teme u suštini zakopavaju svakodnevne, koje se najviše tiču građana i njihovih života, zaključuje Đurišić.

Tržište zasićeno, za nove medije potrebna originalnost

Na pitanje da li bi mladima preporučio da uđu u pokretanje svog medija Đurišić odgovara potvrdno, ali napominje da postoji prezasićenost medijima.

„I zato je važno da čovjek bude originalan i da nađe neku, ne samo svoju nišu, nego da nađe prostor, neku rupu, negdje gdje nešto fali. Potreban je novi pristup, forma ili nešto drugačije. Na taj način se može privući publika, osvježiti medijsko tržište i izgraditi prepoznatljiv brend i privući pažnja. A onda, na njemu ili njoj je da vidi šta će da radi sa tom pažnjom, da li će je opravdati ili zloupotrijebiti. Ako je opravda, može da izgradi publiku na kojoj može dalje da gradi zajednicu i tako dalje i tako dalje“, objašnjava svoje stanovište.

On dodaje da bi volio da mladi ljudi krenu u to, ali napominje da je bilo nekih slučajeva iz Crne Gore gdje su „krenuli pa nisu radili na pravi način“.

„Ako ovo budu čitali neki mladi Zabjelčani, pozivam ih da nam se pridruže, da se pridruže glasu Zabjela. jer je Glas Zabjela idealno mesto za mlade novinare i novinarke da steknu iskustvo bez velikog stresa, bez velikog pritiska, bez velikog radnog opterećenja, u opuštenoj atmosferi i da uče od nekoga ko to radi već devet godina. I naravno, poželjno bi bilo da su se Zabjelčani, da bi poznavali svoju lokalnu zajednicu i da bi imali tu želju da joj doprinesu. A naravno da bi bilo idealno kada bi postojao Glas Zagoriča, Glas Bloka, Glas Centra, Glas Zlatice“, konstatuje Đurišić.

Prekretnica – vrijeme da se lokalna zajednica oduži Glasu Zabjela

Đurišić konstatuje da se Glas Zabjela nakon devet godina nalazi na prekretnici.

„Nakon devet godina nesebične podrške lokalnoj zajednici, vrijeme da lokalna zajednica pruži podršku Glasu Zabjela jer ga trenutno ponovo čini samo jedna osoba i na taj način nije održivo. Najviše zbog algoritama društvenih mreža na koje se Glas Zabijela dominantno oslanja. Mora redovno da se objavljuje nešto, a da bude kvalitetno i jedna osoba to volonterski ne može da postigne“, objašnjava.

On naglašava da ne želi da mu Glas Zabjela bude posao i da bude plaćen za to, već to bude njegov društveno korisni doprinos lokalnoj zajednici.

“U narednom periodu lokalna zajednica će dobiti priliku i biti pozvana da podrži Glas Zabjela novčanom donacijom – ne direktno portalu, već donacijom fondu za novinarstvo na Zabjelu. Dakle, taj novac neće ići ni meni, ni glasu Zabijela, nego će ići putem NVO-a u fond iz kojeg će moći da se direktno zaposli mladi novinar ili novinarka sa Zabjela, da ga direktno plaćaju građani“, dodaje Đurišić.

On objašnjava da je važno da u tom projektu učestvuju građani, što je podjednako važno kao i samo postojanje Glasa Zabijela.

„Glas Zabjela je tu da da glas građanima, ne da nešto radi umesto njih. Naravno da ih informiše, ali da da glas građanima i jedan od ciljeva glasa Zabjela jeste da izazove proaktivnost kod građana ili makar neki niži nivo aktivizma čisto da brinu aktivno o svojoj lokalnoj zajednici. Ali i kroz ovaj doprinos glasu Zabjela, ili kao što je to do sad bilo kroz doprinos FK Zabjelo, građani imaju priliku da učestvuju. I što je jednako važno – kroz sakupljanje donacija treba da se izmjeri koliku podršku građana Glas Zabjela zapravo ima“, kaže sagovornik magazina.

To će, kako kaže, biti pokazatelj da li je izgrađena zajednica podrške za devet godina postojanja.

„Ako nije, i ako ljudi ne doniraju i ne podržavaju Glas Zabjela nakon devet godina – zašto bi Glas Zabjela postojao? Ako ga građani ne cijene, ne podržavaju i ne misle da je potreban, zašto bi postojao? Ne kažem da bih ja odustao, ne bih odustao definitivno. Pitanje je na kojem nivou bi to moglo da opstane, ako bih samo ja to sam radio koliko mogu. Ne bih odustao, ali istovremeno mislim da bi Glas Zabjela slabio ako ga lokalna zajednica ne bi podržala“, rekao je magazinu.

Sublokalni mediji – potajna nada

Đurišić izražava nadu da će se slični mediji pokrenuti i u drugim naseljima, a kao pozitivan primjer navodi „Oči Podgorice“ i portal „Volim Danilovgrad“ za koji ističe da se razvijao paralelno sa Glasom Zabjela, ali i da im je spona njegov urednik Milan Poka Mijajlović, koji je radio na oba portala. Objašnjavajući razliku između ta dva portala i ostalih lokalnih medija, on ističe da se „ne bave kvantitetom i hiperprodukcijom sadržaja jer se ne oslanjaju dominantno na marketing“.

U podkastu ljudi imaju više slobode

Đurišić je pokrenuo i podcast Expergo, koji jeste proizvod Glasa Zabjela, ali funkcioniše odvojeno od njega.

„Osnovna ideja je bila da se kroz Expergo podkast dodatno da prilika članovima lokalne zajednice da pričaju o nekim stvarima i toga je bilo. Ne previše, ali je bilo. Sa druge strane, Expergo podcast je moj način da se malo otisnem od lokalnog, da se bavim malo širim temama, a opet, temama koje se tiču svih nas, pa i Zabjela, odnosno temama koje mogu da doprinesu nekom širenju svijesti“, objašnjava on.

Kako dodaje, zato ga je i nazvao Expergo što na latinskom znači „budim sebe ili druge“.

„Znam da je pretenciozno, ali možda za par godina više i ne bude, nego donekle uspije u tome „, rekao je Đurišić navodeći da će se ta dva projekta više razdvojiti u budućnosti.

„Opet moram biti dosljedan i principijalan u tome da zaštitim lokalnu zajednicu od tema koje izazivaju podjele, a o kojima bi moralo da se govori jer nepravda je svuda oko nas. Ove teme kojima bih ja želio da se bavim u podkastu su upravo odabrane prije svega po tom kriterijumu, znači da su to teme o kojima se ne govori dovoljno, a trebalo bi“, poručuje Đurišić.

On objašnjava da kroz podkast želi da se više priča o problemima  poput bolesti zavisnosti, porodičnom nasilju…

„U suštini, možda se o tome i govori kroz medije, ali vrlo površno i u nekim kratkim formatima. Nije isto kad neko dođe u emisiju ili snima prilog ili intervju za televiziju i kad dođe u podcast. Podcast je malo neposrednija forma, otvorenijeg razgovora i neko će u njemu osjetiti slobodu da kaže neke stvari koje pred televizijskim kamerama ne bi“, ocjenjuje Đurišić.

On objašnjava da to zavisi i od pristupa novinara koji tu da snimi prilog za televiziju, ali nije nužno da bude u potpunosti empatičan.

„Ne kažem da novinari to nisu, ali je njima prioritet da dobiju informaciju a nekako, kad sagovornik dođe u podcast, dobije slobodu. Ja većini tih ljudi ne šaljem pitanja unaprijed. Nego jednostavno dođu ljudi s povjerenjem da imaš najbolju namjeru, da doprineseš nekoj njihovoj borbi ili im pružiš priliku i mogućnost da oni doprinesu u nekom širenju svijesti – da iskoriste svoju nepravdu ili životnu muku da nekome pomognu, i da bude bolje nekome ko prolazi kroz to isto“, objašnjava Đurišić, dodajući da ljudi  poklanjuju mnogo veće poverenje u takvom okruženju.